Подстакнут јучерашњим догађајем, постављам сам себи, па и могућим читаоцима овог блога питање колико пута смо се срели са неким правилом, чије се поштовање очекује, а да у логици и реалности не налазимо никакво оправдање за исто.
Наиме, правила која се односе на посете притвореним лицима у затворима Србије су истакнута на видна места, у више копија и заиста покушавам да их увек испоштујем, пре свега да не бих ускратио посету брањенику кога треба припремити за предстојеће суђење.
Једно од правила је и забрана да се у простор затвора уносе телефони, фотоапарати и све врсте уређаја за пренос и лагеровање података /усб меморију, меморијске картице и сл./.
Како користим усб меморију која је закачена на кључеве од канцеларије да је не бих изгубио, углавном кључеве остављам у колима приликом посете затвору, али сам јуче заборавио због чега ми је усб пронађен на скенеру и забрањена посета притвореном лицу.
Као што рекох, поштујем правила, али превид се може десити, без икакве зле намере, али у овој ситуацији је управник затвора донео одлуку о забрани мог уласка у затвор без могућности било какве жалбе, док је мој клијент остао ускраћен за своје право да се припреми за одбрану.
И ако сматрам да се ради о мојој грешци, обзиром да ми није први пут да идем у посету у затвор и да сам морао размислити где су ми кључеви са усб меморијом, не могу, а да се не запитам колико је ово правило ван сваке логике, да не кажем памети.
Увек када остављам кључеве са усб меморијом, запитам се шта би једно притворено лице могло да уради са усб меморијом у затвору, осим да је поједе. Не пада ми ни један логичан разлог ове забране, посебно што ја немам контакт са притвореником, пошто нас раздваја дебело стакло, а разговор се надзире од стране радника затвора.
Не могу, а да се не запитам којом су се логиком руководили доносиоци овог правила игре, не могу да схватим и прихватим да неко доноси правило које морамо поштовани, а да уношење нечег као што је усб меморија не може изазвати никакве последице по безбедност рада затвора, нити може умањити сигурност обезбеђења које се односи на чување притворених и осуђених лица.
Ово је само један случај обавезе поштовања правила чије кршење не може изазвати никакве последице, а колико оваквих правила има са којима се срећемо у свом животу, вероватно би могла бити написана једна обимнија књига.
Наиме, правила која се односе на посете притвореним лицима у затворима Србије су истакнута на видна места, у више копија и заиста покушавам да их увек испоштујем, пре свега да не бих ускратио посету брањенику кога треба припремити за предстојеће суђење.
Једно од правила је и забрана да се у простор затвора уносе телефони, фотоапарати и све врсте уређаја за пренос и лагеровање података /усб меморију, меморијске картице и сл./.
Како користим усб меморију која је закачена на кључеве од канцеларије да је не бих изгубио, углавном кључеве остављам у колима приликом посете затвору, али сам јуче заборавио због чега ми је усб пронађен на скенеру и забрањена посета притвореном лицу.
Као што рекох, поштујем правила, али превид се може десити, без икакве зле намере, али у овој ситуацији је управник затвора донео одлуку о забрани мог уласка у затвор без могућности било какве жалбе, док је мој клијент остао ускраћен за своје право да се припреми за одбрану.
И ако сматрам да се ради о мојој грешци, обзиром да ми није први пут да идем у посету у затвор и да сам морао размислити где су ми кључеви са усб меморијом, не могу, а да се не запитам колико је ово правило ван сваке логике, да не кажем памети.
Увек када остављам кључеве са усб меморијом, запитам се шта би једно притворено лице могло да уради са усб меморијом у затвору, осим да је поједе. Не пада ми ни један логичан разлог ове забране, посебно што ја немам контакт са притвореником, пошто нас раздваја дебело стакло, а разговор се надзире од стране радника затвора.
Не могу, а да се не запитам којом су се логиком руководили доносиоци овог правила игре, не могу да схватим и прихватим да неко доноси правило које морамо поштовани, а да уношење нечег као што је усб меморија не може изазвати никакве последице по безбедност рада затвора, нити може умањити сигурност обезбеђења које се односи на чување притворених и осуђених лица.
Ово је само један случај обавезе поштовања правила чије кршење не може изазвати никакве последице, а колико оваквих правила има са којима се срећемо у свом животу, вероватно би могла бити написана једна обимнија књига.