Притисци на правосуђе су постали правило, свакодневно смо сведоци разноразних начина на који заинтересоване стране покушавају да одлуку суда или тужилаштва окрену у своју корист. За неке притиске јавност цени да су оправдани, за друге не, али су свакако овакви притисци законом забрањени.
Као бранилац окривљених у два кривична предмета који су покренути управо због постојања притисака на тужилаштво, морам на овај начин да укажем на неколико чињеница које нико не истиче, па чак ни оштећени у несрећи званој "Контраст".
Пре свега, незахвално је водити разговор са особом која је оштећена и ожалошћена, а да се нема у виду цео предмет о коме се разговара.
Указао бих да се ради о догађајима, односно контролама које су се спроводиле 2009. односно 2010. године, тј. две/три године пре трагедије, а ова временска дистанца управо указује да се у емисијама о несрећи прикрива околност да је у објекту након ових контрола могло доћи до разних техничких и грађевинских промена које су довеле до трагедије.
Међутим, оно што је неспорна чињеница је да прописи из тог времена нису омогућавали затварање објекта онако како се то данас жели представити. Чак и водитељка која чита у својој гледаној емисији законски текст из Закона о заштитит од пожара не увиђа да се одредбе односе на непосредну опасност од пожара, када ће инспектор решењем забранити обављање одређеног посла у објекту ... Ради се о забрани опасног посла, посла који може тог истог момента изазвати пожар, а не некој апстрактој опасности!
Зашто желим да укажем на ову чињеницу?
Оштећени родитељи који траже правду и покушавају да заштите све нас од понављања оваквих несрећа су учинили један велики посао, а то је да су натерали законодавца да донесе прописе који ће дати инспекторима већа овлашћења када је у питању заштита од пожара.
Из нових одредби Закона о пожару и подзаконских аката који прате овај закон јасно се види да су овлашћења проширена, односно да у време када су вршене контроле таквих овлашћења није било.
И ако се позивају на донета решења о забрани рада локала по овим основима у периоду после трагедија, ни онај ко маше са њима, ни водитељи емисије немају исходе по жалбама на та решења, нити шта је било са тим локалима, а чињеница је да су исти веома брзо наставили са радом, а управним поступцима су решења поништена као незаконита.
2008. године 8 младих је изгорело у пожару у кафићу Лаунџ у Новом Саду, 2012. године имамо нову трагедију у дискотеци "Контраст", а тек 2015. године имамо промене закона.
Шта нам ово говори?
Они који су били надлежни да донесу прописе којима би се спречило понављање трагедије су затајили. Исти ти сада тапшу оштећене по раменима и усмеравају њихов гнев ка инспекторима које су послали на терен без адекватних овлашћења.
У својој несрећи оштећени се усмеравају ка инспекторима који су радили свој посао сходно овлашћењима из тадашњих прописа, како би јавност и оштећени били окренути на другу страну од оне суштинске која носи највише одговорности, а то су предлагачи и доносиоци прописа који су могли обезбедити минимум строжих овлашћења.
Овако су на стуб срама са пуним именима и презименима стављени и прозивани људи који су обавили свој посао, док се о људима који нису обавили свој посао ништа не говори.
Да ли је било тешко да се донесе пропис којим се налаже затварање објекта који не испуњава услове противпожарне заштите?